Who cast that first fateful tomato that started the La Tomatina revolution? The reality is no one knows. Maybe it was an anti-Franco rebellion, or a carnival that got out of hand. According to the most popular version of the story, during the 1945 festival of Los Gigantes (a giant paper mâché puppet parade), locals were looking to stage a brawl to get some attention. They happened upon a vegetable cart nearby and started hurling ripe tomatoes. Innocent onlookers got involved until the scene escalated into a massive melee of flying fruit. The instigators had to repay the tomato vendors, but that didn't stop the recurrence of more tomato fights—and the birth of a new tradition.
Fearful of an unruly escalation, authorities enacted, relaxed, and then reinstated a series of bans in the 1950s. In 1951, locals who defied the law were imprisoned until public outcry called for their release. The most famous effrontery to the tomato bans happened in 1957 when proponents held a mock tomato funeral complete with a coffin and procession. After 1957, the local government decided to roll with the punches, set a few rules in place, and embraced the wacky tradition.
Though the tomatoes take center stage, a week of festivities lead up to the final showdown. It's a celebration of Buñol's patron saints, the Virgin Mary and St. Louis Bertrand, with street parades, music, and fireworks in joyous Spanish fashion. To build up your strength for the impending brawl, an epic paella is served on the eve of the battle, showcasing an iconic Valencian dish of rice, seafood, saffron, and olive oil.
Today, this unfettered festival has some measure of order. Organizers have gone so far as to cultivate a special variety of unpalatable tomatoes just for the annual event. Festivities kick off around 10 a.m. when participants race to grab a ham fixed atop a greasy pole. Onlookers hose the scramblers with water while singing and dancing in the streets. When the church bell strikes noon, trucks packed with tomatoes roll into town, while chants of "To-ma-te, to-ma-te!" reach a crescendo.
Then, with the firing of a water cannon, the main event begins. That's the green light for crushing and launching tomatoes in all-out attacks against fellow participants. Long distance tomato lobbers, point-blank assassins, and medium range hook shots. Whatever your technique, by the time it's over, you will look (and feel) quite different. Nearly an hour later, tomato-soaked bombers are left to play in a sea of squishy street salsa with little left resembling a tomato to be found. A second cannon shot signals the end of the battle. | Ко је бацио тај одсудни парадајз који је покренуо револуцију звану Ла томатина? Истина је да то нико не зна. Можда је у питању била побуна против Франка, или карневал који се отргао контроли. Према најпопуларнијој верзији приче, током фестивала Лос хихантес (парада џиновске папир маше лутке) 1945. године, локално становништво је желело да привуче пажњу заметањем кавге. Нашли су се у близини кола с поврћем и почели да бацају зрели парадајз. Потпаљивачи су морали да плате продавцима за тај парадајз, али то није спречило даље борбе – и рођење једне нове традиције. У страху од немирних ескалација, власти су донеле, укинуле, па поново донеле бројне забране током 1950-их. 1951. године, локални становници који су се окршили о закон били су у притвору све док након деловања јавности нису били ослобођени. Најпознатије оглушење о забрану парадајза десило се 1957. године када су заговорници борби одржали лажну сахрану парадајза, са све ковчегом и спроводом. Након 1957. године, локалне власти су одлучиле да се предају, додају неколико правила и прихвате ту чудну традицију. Иако је парадајз у центру збивања, главни догађај уследи тек након недељу дана прославе светаца заштитника Буњола, Девице Марије и Светог Луиса Бертранда, кроз уличне параде, с музиком и ватрометом у веселој шпанској атмосфери. Како би се скупила снага за предстојећу кавгу, вече пред борбу служи се паеља епских димензија – јело од пиринча, морских плодова, шафрана и маслиновог уља, пример врсне валенсијанске кухиње. Данас, овај неспутани фестивал у неку руку је уређен. Организатори су отишли толико далеко да створе посебну врсту нејестивог парадајза намењеног овом годишњем догађају. Прославе почињу око десет сати ујутро када се учесници тркају да зграбе шунку причвршћену за врх намашћене мотке. Посматрачи цревом прскају пењаче, певајући и плешући по улици. Када црквено звоно откуца подне, камиони крцати парадајзом довезу се у град, док узвици „Па-ра-дајз, па-ра-дајз!“ достижу врхунац. Затим, пуцњем из воденог топа, главни догађај отпочиње. То је зелено светло за гњечење и лансирање парадајза у свеопштим нападима на противнике. Далекометно лобовање парадајза, погодак изблиза и закуцавање средњег домета. Коју год технику користили, док се не заврши, изгледаћете (и осећати се) сасвим другачије. Скоро сат времена касније, бацачи натопљени соком од парадајза остају да се играју у мору уличног гњецавог соса од остатака некадашњих парадајза. Други пуцањ из топа означава крај битке. |